|
Ko visoko leti nisko pada Sedim na belom paperjastom, nestvarno udobnom oblaku i pušim „Moravu“. Zavaljen kao u gospodsku fotelju gledam tamo neku zvezdu kako pere zube, dok druga zvezda prži jaja za doručak, a Mesec čita “Ivicu i Maricu“ pred spavanje. Ponedeljak je jutro. Uh, setih se penzije. Dočekao sam da je primim. A i red je bio. Imam sedamdeset godina, kosa i brkovi mi osedeli i nešto se odužili. Kad primim penziju otići ću kod brice malo da se dovedem u red. Pogledam dole i vidim da ovaj oblak na kome sam se ugnezdio visoko stoji ni na čemu. U daljini nazirem neke nepoznate face kako gmižu po Zemlji ili Marsu, ko bi ga znao. Rekao bih da su ovi moji: ljube se, pa se pobiju, i opet isto... Uhvati me neka nervoza od tolike visine i dohvatih kraj oblaka da grickam, tek nešto da prezalogajim, a glad ne prestaje, stomak mi se naduo kao da sam pojeo dve kile vazduha... Kad će ta penzija???!!! Sad će poštar Mile da mi je donese... Utom začuh smeh. Okrenuh svoj oblak ka istoku kad na metar ugledah poštara Mileta na nešto većem oblaku od mog. – O, Mile, umalo da se sudarimo!!! – zakikotah se pun sreće što ga vidim. – Je l’ mi nosiš pare?! On se uhvatio za glavu i smeje se kao lud. Umalo da se prevrne sa onog njegovog oblaka. – Pa ti si, čoveče, lud! Kakve pare?! – Moje pare!!! – kažem iznerviran. – Danas treba da primim prvu penziju!? – Ti?! – upita me začuđen Mile i ispade mu parče oblaka iz usta. – Nego šta, što se praviš lud?! – Pa šta ćeš onda ovde?! – Nemam pojma otkud ja ovde ali znam da treba da primim svoju penziju... – E, druže, ovde penzija kasni 188 godina... nema hrane... budi srećan ako dobiješ neku cigaru na crno... – Oooo?! A ja mislio da sam živ?! – E, moj brate, ko visoko leti nisko pada... – Jebem ti život!!! Maler sam bio na onom, a sad i na ovom svetu... – E, ovo ti je ONAJ svet... – zakikota se Mile i odjuri na svom sivom oblaku. Izgleda da će nekome danas umesto para donetu kišu. Koji svet?! Lud! Kad na vrbi rodi grožđe „Gospodin T. J. je objavio svoj prvi roman , Kad na vrbi rodi grožđe ‘. Ovim književnim delom T. J. iz P. dokazao je da smo dobili još jednog izuzetnog pisca u našoj SCG.“ Tridesetpetogodišnji T. J. je po stoti put pročitao mali tekst koji se odnosio na njegovo celogodišnje stvaralaštvo. Ipak, teši se: „Dobro je. Nije loše... Neki ne dobiju ni ovoliko retka za objavljeno tuce knjiga. Imam sreće... Nije sve tako crno...“ Iste noći T. J. sanja velikog pisca M. S., koji mu prilazi izvijenih obrva od srdžbe i ljutito kaže: „Šta si ti umislio?! Da si pisac?! Sram te bilo!!! Ja sam čekao da umrem, pa da me proglase piscem... a napisao sam dvadeset knjiga!“ T. J. postiđen ćuti. M. S. nastavlja: „Mislio si sa prvim romanom da postaneš pisac? Tek tako... Bez muke?! Bez smrti?! Preko reda?! E, pa... ne može to! Sutra moraš ispraviti grešku. Objavi demant!“ T. J. se budi i briše sjajne kapi znoja sa lica. Zapisuje: „Izvesni T. J. demantuje da je autor sopstvenog književnog dela , Kad na vrbi rodi grožđe ‘ .“ Novinar dodaje: „Lažno se predstavlja kao pisac i vreba iza svakog slova ove opasne knjige... Mole se građani da se čuvaju živog T. J. iz P., koji se šeta po našoj SCG. Opširnije obaveštenje dobićete posle smrti neizvesnog negospodina T. J. “ Otvara novine i čita po stoti put demant obaveštenja o svom celogodišnjem radu. Misli sam za sebe: „Dobro je... Nekima ne objave ni obaveštenje, a kamoli demant. Dobro je... Ipak sam imao sreće.“ Slepo ogledalo Došao gospodin Niko pred veliko sjajno ogledalo. Gleda ali ne vidi ništa. Kako je moguće kad je on čovek i trebalo bi da ima odraz u svakom ogledalu? -Ti, ogledalo, nemaš oči. Ne vidiš me kao da si ćoravo. – Iskrevelji se u ogledalo i ode. Došla gospođa Neka pred isto veliko sjajno ogledalo. Šepuri se pred njim. Gleda ali ne vidi ništa. Kako je moguće kad za njom uzdišu svi u gradu? U svakom izlogu je videla sebe. Jasno, pa i u onom najprljavijem. Čudi se šta je sa ovim blistavim ogledalom. Možda previše sjaja ometa njegov rad. -Ti, ogledalo, kao da nemaš jezik. Ćutiš, nećeš da kažeš svu moju lepotu. Kao da si mutavo. – Iskezi se u ogledalo i ode. Došao Slepac pred isto ogledalo i kaže: -Jaaooj, ala sam ja lep!
|